Dr Ranko Rajović, saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju, osnivač Mense Srbije i autor programa NTC sistem učenja, jedan je od učesnika KONFERENCIJE O RANOM RAZVOJU U ORGANIZACIJI ŠKOLE ENGLESKOG JEZIKA “HELEN DORON”, koja će se održati 30. avgusta u Beogradu. Tim povodom, za Detinjarije govori o značaju ranog razvoja, dvojezičnosti i tome, koliko su nam deca stimulisana u ranom uzrastu?

Koliko je značaj ranog razvoja?

Rani razvoj i rana stimulacija su ključni faktori razvoj deteta, ali nažalost, malo se radi na ovom segmentu razvoja deteta. Nova otkrića iz medicine, posebno iz oblasti neuronauka, jasno i nedvosmisleno ukazuju da je period najvažnijeg razvoja mozga do pete godine. To se može lakše razumeti ako gledamo glavnu biološku ulogu mozga, a to je preživljavanje. Jasno je da dete prvih pet godina života mora da nauči mnogo stvari, da se prilagodi na okruženje, da nauči jezik, osnovne socijalne veštine, da prepozna emocije svoje, ali i tuđe. U tom periodu uspostavljaju se nervni putevi koji su osnova kasnijeg funkcionisanja deteta.

Neuroni i nervni putevi koji se slabije koriste se gube. Bukvalno, neuroni se bore da zauzmu svoje mesto i oni koji su slabiji ili manje korišćeni resorbuju se i ustupaju mesto drugim neuronima. Uspostavljeni nervni putevi su osnova za razvoj misaonih procesa, pa je uz formiranje nervnih puteva koji se velikom merom uspostavljaju motoričkim aktivnostima deteta, potrebno dete što ranije podsticati da misli, povezuje, donosi zaključke, razvija strategiju, snalazi se, pronalazi nova rešenja. Time se obezbeđuje sinhroni razvoj, motorički i misaoni i uspostavlja integracija važnih regija mozga. Zato je važno u tom periodu imati posebne programe koji omogućavaju sveukupan razvoj deteta.

Moram upozoriti roditelje, da se razvila čitava industrija koja se zasniva na neuromitovima i nudi „najbolje“ i „proverene“ programe koji će stvoriti uspešno dete, ali nažalost nije uopšte lako, a posebno ne brzo stvoriti uspešno dete sa maksimalno razvijenim biološkim potencijalima.

Rani razvoj i dvojezičnost – koliko je rano učenje stranog jezika stimulišuće za malo dete?

Jedan od najtežih zadataka koji naš mozak mora da obavi u životu jeste učenje jezika. Dete zavisi od komunikacije, a mozak kao organ za preživljavanje ubrzano radi u prvim godinama života i hvata sve informacije, obrađuje, povezuje i omogućava da fiziološki zdravo dete već sa godinu dana progovori prve reči. Centar za govor je nastao kao potreba da ljudi u praistoriji komuniciraju, sporazumevaju se, lakše uhvate plen u lovu. Razvijao se hiljadama godina i analiza mozga čoveka i ostalih primata na komparativnoj anatomiji na Harvardu pokazala je da je taj deo mozga, kao i senznomotorne regije zadužene za palac znatno veći kod čoveka u odnosu na ostale primate, pa se može reći da je razvoj inteligencije u velikoj meri pokrenut govorom. Tako da govor predstavlja važnu stimulaciju razvoja neuronskih mreža, a samim tim i inteligencije kod deteta. U tom kontekstu se može i razmatrati značaj učenja drugog jezika u najranijem periodu života, što može biti izuzetno dobra stimulacija, ali isto tako, u drugim slučajevima, može usporiti razvoj deteta. Zato je važno proceniti potencijal deteta i tek na osnovu toga odlučiti se da li ga izložiti učenju drugog jezika.

Na koji način malo dete najbolje uči?

Malo dete najbolje uči kad ne misli o učenju, tj. kada se igra. Malo dete otkriva svet i za njega je sve novo, neistraženo, zanimljivo, čudesno, zagonetno, inspirativno i zapravo malo dete otkriva svet. Dečji sat drugačije kuca i njihovo vreme je usporeno kako bi mogli da analiziraju svet oko sebe i ne treba ih prekidati kada se igraju. Najbolje u nama počinje čuđenjem. Malom detetu je sve čudo. Uživa, živi intenzivno svaki svoj dan, a mi mislimo da se igra, ali njegov ceo život je igra. I tako neprimetno uči, usvaja znanja i sprema se zapravo za život. Zato je važno da sve što se radi sa decom, ide nenametljivo, usput, kroz igru. Tako najbolje uči.

Kakva je situacija u praksi, koliko su nam deca stimulisana u ranom uzrastu?

Pojedini eksperti u Evropi i dalje smatraju da je rana stimulacija mučenje deteta, da ga ne treba opterećivati, da ga čeka učenje ceo život i da upravo zato ne treba opterećivati dete. Naravno, mora se dobro proceniti šta je opterećenje, a šta nije. I tako organizovati aktivnosti koje za dete neće biti opterećenje, nego radost. Kao što dete uči jezik nenametljivo i usput, tako može da uči i druge stvari ako su deo igre.

Poznati je primer sprintera Useina Bolta koji je najbrži sprinter na svetu i koji u sekundi u punom ubrzanju pretrči skoro 13 metara. Kada se on pojavio, bilo je neshvatljivo za stručnjake iz medicinske fiziologije, kako je moguće da neko trči tako brzo. Kasnije je i to odgonetnuto, čak je i Bolt u svojoj knjizi napisao da je kao dete skoro svaki dan trčao sprint nizbrdo. Naime, otac mu nije dao da ide na teren da igra fudbal, ali mama ga je puštala kad tata ode na posao. Dogovor je bio da ide na teren, ali da pre tate bude u dvorištu. Bolt je igrajući fudbal na brdu uvek gledao na put u daljini da vidi da li otac dolazi. Kad ga ugleda kako stiže na motoru, eksplozivno je kretao sprint nizbrdo da pre tate stigne u dvorište. I na taj način je uspevala „mala prevara“ i tata nije ni pomišljao da je Usein umesto kućnih obaveza igrao fudbal na brdu.

Jasno je da ovakav intenzivan sprint i napor za Useina nije bilo mučenje, nego deo igre. Samo ako zamislimo da neko tera svoja dete da trči nizbrdo svaki dan 200-300 metara, pa čak i nekoliko puta dnevno, kako bi dete postalo prvak u sprintu, jasno je da je to mučenje. Isto tako, ako kažemo detetu: „trči svaki dan nizbrdo 100 metara, to je dobar trening za sprint, bićeš prvak sveta za 15 godina“, nećemo ništa uraditi jer to je mučenje za dete. Ili ako obećamo detetu da će dobiti čokolade i bombone ako trči nizbrdo, uspećemo jednom, dva ili tri puta. Mora da bude jasno svima koji rade sa decom da je jedini motiv za dete igra, bila je, uvek će biti.

Ovo je važno razumeti jer je rani uzrast važan za razvoj deteta i najbolje ćemo uraditi ako metode koje primenjujemo liče na igru, dešavaju se usput i nenametljivo, te ih dete ne doživljava kao obavezu.

Jedan ste od predavača na Konferenciji o ranom razvoju Škole engleskog jezika “Helen Doron”. Šta će biti vaša poruka i savet pedagozima?

Najvažnija poruka svih mojih predavanja, pa i ovog koje će se održati u okviru Konferencije o ranom razvoju Škole engleskog jezika „Helen Doron“, jeste da dete bude spretno, okretno, da misli i povezuje informacije i da sve što radimo sa njim liči na igru. I druga poruka je da ukažem na značaj okruženja koje, čini mi se, često ne ne razumemo dovoljno. U nekim knjigama i dalje piše da je za razvoj inteligencije, okruženje važno 50%, a genetika 50%. Ili, da su jednako važni genetika, okruženje i unutrašnja motivacija.

Mojim studentima na Pedagoškom fakultetu u Kopru predajem da će značaj okruženja bolje shvatiti ako zamisle sledeću situaciju: mama i tata su dobili sina i na primer, drže ga pet godina u beloj sobi koja je u potpunosti bela, prazna i sa njim ne govori niko. Da li će posle pet godina to dete biti 50% inteligentno kao roditelji? Jasno je da neće biti ni 10%. Iz ovog primera se može shvatiti da je okruženje važno skoro 100%.

Studenti me onda u čudu pitaju: „Ako je okruženje 100%, koliko je onda genetika, 2 ili 3%?!“ Onda im dam objašnjenje da je i genetika važna 100% i da te dve stvari ne mogu da se sabiraju, jer genetika je potencijal i važna je 100%, a razvoj potencijala zavisi skoro 100% od okruženja. To znači da je genetika važna 100%, ali i okruženje isto tako, 100%. Iz tog ugla je jasno, da ako se okruženje menja, a znamo da je važno 100%, da i metode rada moraju da se menjaju.

Razgovarale: Mira Ignjatović i Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com